Ostaće okrugli trag na mestu šatre

Stari moj, ne mogu dozvoliti da se ukrcaš u čeze upregnute u dva mrka čilaša koja će te laganim kasom vratiti na vanvremensku planetu posebnosti sa koje si nam bio pozajmljen a da ti nešto ne kažem. Shvati, važno mi je. Lično je. Ti barem razumeš da tuga lepše zvuči kad se otpeva, pesma sve podnese.

Lafe moj, ušao si na prstima devedeset i neke u moj dom. U džepu si nosio kasete koje smo sestra i ja iznova preslušavali i premotavali neretko uz pomoć šestougaone HB olovke, učeći, upijajući sve reči istodobno prepoznavajući slane kapi bistre koje se ne mogu zamutiti. Da, tako smo se upoznali, a onda sam te zavoleo, postao si “Moj neko”. Ljubav i emocija jednaka onoj koju osećamo ravnomerno prema svakom članu uže porodice, postao si silueta, dobri duh koja se duboko nastanio u svakodnevnicu svih ukućana, autoritet mog odrastanja i usmerenja u vode stvaralaštva i samih pogleda na život. U odsustvu oca, od tebe sam učio o toleranciji, hrabrosti, visprenosti, britkosti, o tome kako je važno ostati uzemljen i prizeman. Naučio si me kako da se perfektno služim smeškom, kako da živim slobodno. Naučio si me da je oreol porodice najvredniji dragulj kojeg za života možemo pronaći u mrkim tunelima treće smene, kako od nje da načinim neosvojivu citadelu iz koje ćemo se braniti i napadati po ugledu na onu iz Jovana Cvijića, koja za mene u sentimentu ima veće značenje od one Petrovaradinske.

Lega moj, godinama sam se suočavao sa pitanjima na koja sam slegao ramenima, umesto odgovora. Znajući da mi na pomen tvog imena pogled okopni istog trenutka, mnogi su me pitali kao po ustaljenom šablonu da izdvojim samo jednog malenog svica sa nebeske pučine, iz čitavog roja koji si iznedrio u više od četiri banke plodonosnog stvaralaštva, gde svaki ponaosob nosi breme posebnosti? Kada si ti u pitanju, to se ne čini, ne – nikako. Reč “nemoguće” kao odgovor postaje i te kako moguća. I to si me naučio. Sva tvoja deca bila su ujedno i moja, Toma Sojer, Celovečernji the kid, Ilona, Čovek sa mesecom u očima, Namćor, generalni što đuska s društvom u Čenti, Sin jedinac, Buba Erdeljan i ona vancaga, Boža Pub. Ti si im udahnuo život, pustio si ih u beli svet da do naših srca uz pomoć tajnih mapa pronađu put. A taj put je upravo put bistrookih. Put neprevediv u reči. Put posebnosti u kojem se boje spektra prelamaju kao šareni staklići kaleidoskopa, u kojem nam je svaka slika u glavi drugačija kada zažmurimo. Kad stojiš puna tri sata na koncertu u sa gipsom na nozi, a ustvari taj isti gips ne osećaš i tužan si što je došao kraj spektakla. To je to. Tajni prolaz kroz noć i trenutak kada shvatiš da si jedan od retkih, bistrookih.

Bistrooki moj, znamo obojica da sve na ovom svetu ima svoj početak i kraj. Početak nas ne može u tolikoj meri zateći nespremne, uvek imamo prostora da sustignemo ostale učesnike trke do ciljne ravnine, ali kraj koji nije imao svoj uvod i nagoveštaj – on te pokosi oštrim vilama poput hajdučije u tamnom vilajetu gde Drina teče desno. U strahu sam da uzmem gitaru, istu onu koja sama krene da razlaže tvoja molska kadenca posebnosti kada je prigrlim. Bojim se, da će me prvi dmol u potpunosti razvaliti, a na to nisam spreman, danas bolje ne. Umesto toga, osluškujem severac, tuli flautu, i sve je u fejd autu. Dal’ zima dušu ima, noć pusta je, to što me prati – ne odustaje.

Đole moj, ostaje nada da ipak negde srešćemo se još.

Neka ti je prosta duša Slovenska.

783
783

4 komentara na “Ostaće okrugli trag na mestu šatre”

  1. Avatar
    Zloccko says:

    Vidi se kad čoveka udari emocija. 😍😞

    1. Milan Vraneš

      Danas je moralo biti tako… 💔
      Hvala ti 🙏🏻❤️

  2. Avatar
    sabina says:

    ĐOLE,jedan jedini i jedinstveni. respekt za napisani tekst. Veliko bravooooo.

    1. Milan Vraneš

      Hvala ti bistrooka, tekst je morao biti napisan i uručen Njemu lično da ga ponese sa sobom na planetu posebnosti odakle smo ga pozajmili. ❤️🙏🏻

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *