Uspomene detinjstva skladištene u jednom dvorištu

Drugi dan vikenda, rano i sunčano jutro. Trk niz stepenice sa četvrtog sprata u Zastavu 128 golub plave boje koja je palila samo kada je ona to htela. Umeo sam da zauzmem svoju poziciju na zadnjem sedištu i čekam sat vremena na kontakt ključeva sa bravom. Putovanje iz Sombora u trajanju od pola sata, koje se zbog količine nestrpljena čini dugo kao da smo se uputili na more. Idemo kod bake na selo.

Preko jednog i po sela put nas je vodio ka Bačkom Brestovcu. Nakon što auspuh prestane da kaplje, dimi i tandrče znak je da smo stigli. Kola usidrena na početku ulice Kamenko Gagrčin ispred broja dva. Ne biram trenutak da doslovno izletim iz kola, preskočim jendek ne bi li se pozdravio sa Cakom koji nas je čekao ispred kapije. Dobri, poslušni jazavičar, kojeg sam neizmerno voleo, oličenje odanosti, maza svetskih razmera. Nikada mi nije bilo jasno zašto je dobio baš to ime, a još više me čudi što to pitanje nisam nikada ni postavio. A kao mali sam bio znatiželjan, o da! Hiljadu i jedno pitanje, bilo je uvek spremno u džepu. Retki su ulazili sa mnom u dvanaestu rundu, nokaut je obično usledio u trećoj. Verujem da određeni krug ljudi, koji je pretežno bio izložen tim pitanjima, kada bi me ugledali na mom čelu bi videli znak pitanja.

Kuću, koja je pre svega važila za čestitu, na dobrom glasu, tokom trajanja čitavog detinjstva i čestih odlazaka, nažalost krasilo je samo jedno lice, baka Mirjane, službenog nadimka Mira. Dedu, po kojem sam dobio ime, nažalost nisam upoznao, ali svakako sam imao štošta lepog da čujem o njemu. Bakino dvorište bilo je epicentar okupljanja šire porodice i umesto da su se ta okupljanja događala u Somboru, Beogradu, Kruševcu, Cirihu, odakle je familija dolazila, ona su se odvijala baš tamo gde je trebalo da se dogode. Lokacija bez greške.

Naravno, kakva bi to kuća na selu bila da u sklopu nje ne postoji kokošnjac sa sve petlom kao centralnom figurom? Iz ove perspektive neizmerno mi je žao, ali koliko se Caka radovao našem dolasku, toliko su kokoške bile u blagom bojkotu. Pogodili ste, bio sam „persona non grata“ u njihovim očima. Danima nakon mog odlaska kući, a u znak protesta, odbijale su da nose jaja. Ali ih je u ulici bilo i više nego dovoljno, svom srećom, tako da baka nije bila uskraćena za njih. Pretpostavljam da se uzrok omraženosti može pronaći u činjenici da sam im ulazio u kokošinjac, donoseći im prekrupu na limenom tanjiru iz platnenog džaka koji je bio naslonjen na prekrupač, a par trenutaka posle bih sa ograde ta ista pernata stvorenja okupljena na gomili gađao čukama, korunima, šapurikama, mnogo je naziva za taj ogrevni element i nusproizvod kukuruza. Nije uzrok tome doza pakosti, zlobe, daleko od toga.U sadašnjim godinama bih rekao nešto neprimereno za sebe, ali pošto je ovaj blog strogo lišen neprimerenosti, braniću se činjenicom da sam tada bio razigrano dete iz grada. To su bili jedini trenuci kada bi baka, usled uskomešanog žamora iz pravca kokošinjca, izašla iz kuće i krenula da mi govori neke reči za koje sam tek kasnijih godina otkrio pravo značenje. I te reči ne smem da spominjem ovde. U svrhe ovog teksta ni jedna kokoška nije povređena. Da se odmah ogradim!

Posle obilnog ručka baka bi iznela na terasu krofne koje su se prelivale iz limene tufnaste vangle, obima gotovo poput kosarkaškog obruča, koja je u današnje vreme postala kliše asocijacija na reči etno, domaće, selo u popularnim „salašima“ koji se nekim čudom nalaze na kaldrmi, gotovo u centru i širem centru Novog Sada. Salaš u gradu? Hm, dobro. Još uvek pamtim miris predivnih krofni bronzane boje, pržene isključivo na domaćoj masti. Trejdmark krofne nekada je bilo upupčenje, poput kratera na vulkanu koji se savršeno slagao sa domaćim pekmezom od šipka, šljive, kajsije – ma bilo kog pekmeza! Navijao sam da ti krateri budu što dublji kako bi u njih moglo da stane i do tri supene kašike pekmeza. A danas se prodaju bez deformacija, savršeno oble, čak se „maltretiraju“ sa špricevima kojim ih bodu u meku i prozračnu dušu istiskajući u njih raznorazne nadeve. Neretko su i u potpunosti šuplje, možeš da je vrtiš oko prsta, probao sam i uspeo iz prve. Sve se preokrenulo.

Uštipci su u mom slučaju bili dezert. Reslovi od testa razvučenog na stolu, u kojem su bile jednake rupe nastale od porcelanske šoljice za kafu prolećnih motiva, pržili su se na kraju i jeli slani. Malo je reći da sam ih obožavao. I dalje sam ljubitelj istih, ali u umerenim količinama.

Nakon ručka u vreme kućnog reda, a činjenica da smo na selu, na slobodi, a ne u gradu, dovoljna je bila da u mojoj glavi taj kućni red uopšte ne postoji. Iz gepeka kola vadim kožnu bubamaru, “Tango specijal” od koje se kroz detinjstvo nisam odvajao. Voleo sam fudbal što i ne čudi, čitava moja generacija je udisala fudbal i igrala isti ispred zgrade, na poljani, na terenu, ma gde god smo stigli. Dovoljne su bile dve cigle ili nečije majice da formiramo stative koje bi golman krišom dok niko ne gleda za pedalj skraćivao. Lopta koja je još veče pre bila naduvana, spremna i testirana narednih sat vremena odzvanjala je o zid kuće koja je svojom severnom stranom ulazila u bakino dvorište. Ugljem, kojeg je baka imala u šupi uvek, tankom nepravilnom linijom crtao sam okvir gola, a svakog narednog dolaska sam te konture morao iznova da izvlačim, jer su prethodne bile sprane usled prve jače kiše. Komšija je bio prosta vojvođanska duša, nikada mi nije uzimao za zlo moje dečačke hirove, štaviše, voleo je da sedi predveče na sokaku i neretko me je zvao da se poslužim višnjom koja je rasla u njegovom dvorištu sa par preteklih grana na ulicu. Kad bolje razmislim, u bakinoj ulici nije bilo loših karaktera, ili sam ja pak bio suviše mlad da tada raspoznam granicu između crnog i belog.

„Dežurna ekipa“ sačinjena od tri komšinice, babine doživotne drugarice, po ustaljenom redu, bez prethonih dogovora, okupljala se nešto iza sedam sati u dnevnoj sobi isčekujući dobro poznati džingl koji nas uvodi u ne baš tako dobre vesti koje su tih godina bile na snazi. Nakon što voditelj poželi dobro veče pristignu i komentari u kojima se obično komentariše estetika odela, rasveta u studiju za koju baš i nisam lično imao primedbi pošto je televizor koji je tih trenutaka bio centralna figura u sobi ustvari imao problem sa sopstvenom rasvetom. Ali one to nisu kapirale, dok ja nisam želeo to da im predočim čekajući da neko ipak primeti da je televizor obrnuo sve kalendare i da je u dnevnu sobu potrebno uneti novi. Bilo mi je i više nego zanimljivo biti samo nemi posmatrač tog okupljanja, iz prikrajka. Bile su pionirke stendap komedije na ovim prostorima.
Jednom prilikom, sestra i ja smo poneli domaću rakiju iz Sombora baki na poklon iako ona nije nikada konzumirala istu, barem ne u mom prisustvu. (Tu sam izgleda povukao na nju, osim poneke čaše vina, ne mogu da se pohvalim količinom vremena u kojima je mala čašica bila usidrena među prstima.) Ali je zato imala uvek ozbiljan repertoar flaša u starom kredencu, ponajviše zbog žednog komšiluka, valja se! Pošto je šljiva imala žućkastu boju, došli smo na ideju da je prespemo u flašu od viskija. I tako su neke od njih po prvi put probale viski, čak su ga i pohvalile. „Boga ti, fin ovaj ječam, vuče malo na šljivu“. Nego šta nego vuče, iznenadila bi se koliko ima sličnosti ha, ha – zadržavam misao za sebe uz blagi osmeh dečijih pakosti na licu.

Čini mi se da je do danas sve ostalo isto po pitanju optimizma vesti. Jedinu transformaciju od tada pa do danas je doživeo džingl i par garnitura voditelja koji je prodefilovao studijom. Šta više, deluje mi da jedino takav dnevnik i poznajem, svaki drugačiji, pozitivniji bi u meni stvarao nelagodu.

Imala je boračku penziju. Pred polazak kući, logistika je morala biti ispunjena. Pozvala bi sestru i mene u letnju kuhinju, iz šteka za koji smo svi znali da je sve samo nije štek, jer nije bio stvar mističnosti, izvadila bi po jednu plavu novčanicu, podjednako oboma, skromno i taman koliko je trebalo. A ustvari nam nije ni trebalo. Mi smo osmehe detinjstva kupovali na drugačiji način, kroz emocije i delom uspomena kojih sam se dotakao paragrafima iznad. Na povratku kući, uz sumrak i nepravilne zvuke koji su dopirali ispod haube auta, maštao sam i radovao se novom odlasku kod bake na selo, jer sam se tamo osećao slobodno i nadasve ispunjeno.

A danas, sela su nam sablasno prazna. Bubamarama u izlozima prodavnica gotovo niko više ne posveti ni pogled. Deca iz grada te gledaju čudno kada izustiš reči kao što su jendek, čuka, korun, šapurika, krupač. A krofne su poprimile neke sasvim drugačije forme.

580
580

5 komentara na “Uspomene detinjstva skladištene u jednom dvorištu”

  1. Avatar
    Vera says:

    Lepo je sećati se… Krofni, bake, koka, fudbala, sela i sve staviti na papir 🤗

  2. Avatar
    Maja says:

    Videla sam prabakino dvorište i turbo-Caku kako unezvereno trči kad nas vidi na kapiji, omirisala njene krofne na masti i veliku sobu do ulice što miriše na dunje i osetila bakine jake ruke oko sebe. Hvala ti, ujko, što si me vratio u Gagrčin Kamenka, u niz divnih leta provedenih u tom dvorištu i u naše potrage za zakopanim blagom ispod nekadašnjeg obora.

    1. Milan Vraneš

      Ti si se uspela setiti nekih detalja koji su meni tokom pisanja teksta promakli. Hvala tebi što si činila deo tog odrastanja. 🤗

  3. Avatar
    Teodora says:

    Divne uspomene! I ja sam se setila nekih svojih, od kojih je jedna kosenje dvorista kosom i veselog grabuljanja trave na gomile, sto je bio zadatak za nas decu. A kad se posao zavrsi, odmarali bi se na klupici napravljenoj od dva panja, rumeni od svezeg vazduha sa kriskom pljevaljskog kajmaka i soljicom domaceg mleka. Imam samo 16 godina i svedocim vremenu gde gradskoj deci detinjstvo prebrzo prolazi a ovakve uspomene ili vise ne postoje, ili ih se deca stide. A ja se upravo toga stidim…

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *