Oaza tišine, intime i razdraganog trka na obodu grada

Postoji par lepih gradova u Vojvodini kojima nedostaje reka. Srećom, Novi Sad nema problem takve vrste. Šta više, u samo srce magistrale koja čini granicu Bačke i Srema, geometri su umesto tanke isprekidane linije papir obojili plavom voštanom bojom, i na taj način odredili da će se Dunav nakon Evropskih metropola nastanjiti tik uz obod zidina tvrđave.

Centar volim. Ne prija mi uvek i u svakoj prilici. Zavisi od glave i njene “forme”. Kada se zaželim gužve, večernjih dešavanja, raznoraznih festivala, noćnih bazara, svetlucavih objekata kojima je teško definisati ime i koje se godinama unazad ispaljuju iz ruku lokalnih prodavaca na samom pragu korzoa, odnosno Zmaj Jovine ulice. Odmeravajući puls centra prethodnih godina zajedno sa ličnim mislima i raspoloženjem, shvatam sve više da mi odlazak u njega prija tokom ranih prepodnevnih časova ili nakon prvog sumraka. Podneva, popodneva, svi sati između tih odredišta dana postali su rezervisani za nešto izmešteniju lokaciju, jugozapadnije od Dunavskog parka.

Poznata maršuta od Bulevara cara Lazara preko Ive Andrića, i dalje nizvodno do kasarne, krivine, kaldrme i brežuljka nadomak Šodroša pa dalje vijugavim putem. Da, u pitanju Ribarsko ostrvo, poznatije kao “Ribarac”. Hm, ostrvo a do njega se dolazi kopnenim putem? Deluje da je istim onim geometrima sa početka teksta Dunja koju su nosili u pljoski tog dana prilikom naznačavanja termina na mapi uzela maha. Sada je svakako prekasno da bi se bilo šta menjalo. Ostrvo je postalo jedno od lajt motiva Novog Sada i to je to. Nekada se na Ribarcu nalazilo svega par restorana u formi splava. Minulih godina, ih se nastanio popriličan broj, likom i svrhom kopije jedne drugih. Čvrsto usidreni. Ne smetaju oni meni noću, samo malo preko dana. Sve je teže dopreti pogledom do vode, Sremsku Kamenicu koja se nalazi prekoputa još uvek uspem da dosegnem pogledom, do duše na vrhovim prstiju.

Suvozačevo mesto, po pravilu je rezervisano za sivu prostirku na kojoj sa nestrljenjem sedi mala bela pufna po imenu Maša. U pitanju je Maltezer, ženka koja ove godine puni osam godina. Čim pređemo brežuljak kod Šodroša, na zvuk otvaranja prozora nastaje radost pomešana sa ushićenjem. Tačnije, ta pametna glavica još u garaži pred polazak na moju izgovorenu reč “Dunav” nakrivi glavu na trenutak kako bi mi stavila do znanja da je razumela, a kratki lavež uzbuđenja mi signalizira da što pre upalim auto i krenem u rikverc.

Od garaže do samog Ribarca, vožnja traje taman toliko da se za to vreme posluša jedna pesma. Ona često varira, prema raspoloženju. Biciklisti koji se od Šodroša spuštaju do Ribarca, ovih dana su se naslušali jedne pesme u mimohodu koja je “zakucana” za plejer u kolima. Italijanski provereni tenor, Eros Ramazzoti. Pesma “Adesso Tu”.

Kola se po ustaljenoj šemi gase na improvizovanom parkingu jednog od prvih restorana koji su nikli na Ribarcu u formi splava. “Skipper” je u pitanju. Hvatanje za kvaku suvozačevih vrata, tačnije negde na polovini hoda šarki, pred moje noge iskaču bele šapice, koje se ni ne prizemlje valjano a već su punom trku prema dolmi. Tišina, horski koncert rečnih ptica, odsustvo ljudi. Sve je istog trenutka prisutno. Može se sresti po koja osoba u pratnji psa, predpostavljam sličnog razloga dolaska. Postoji mesto koje u kojem se krije suština ovih reči. Sto i kusur koraka nizvodno od kola, ispod vrbe koje otvara pogled na vodu i Sremsku stranu. Ugodno za sedenje uz jasno dokučiv tok misli koji je u takvom okruženju ostvariv. A Maša trčkara okolo, njuška, kruži, ne ometamo se međusobno, prešaltali smo frekvencije.

To tajno mesto još uvek “zvrji” prazno, čekajući investitora modernog kova da izgradi još jedan u nizu splavova krupnog natpisa na grudima objekta, sa metalnim prilazom popločanog tamnim etisonom. Potajno se nadam da će investirati u visokogradnju, i ona je trenutno “in” u Novom Sadu.

Iz torbice uzimam ključeve od kola. Ustajem. Ona zna da je došlo vreme da se ide kući. Nerado oboje ulazimo u kola, primičući im se sporim koracima. Zbog obaveza, nekada ni ne stignemo da izađemo iz kola a u njih se vratimo. Ali opet, i kratki trenutak totalnog isključenja prija. I sasvim je dovoljan da te odmori i našteluje paljenje za ostatak dana. Geometri za svaku preporuku.

365
365

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *