Novi Sad, grad sa dva lica prethodnih nedelja

Prevremena Jesen je zavela strogi policijski čas u Gogoljevoj, i ogolila pločnike čitavog grada, poput vetra koji uporno pokušava da sa grana strgne i poslednje najistrajnije listove koji su usled doslednosti da ne dodirnu tlo poprimile bronzanu boju pomešanu pigmentom okera, suve teksture.

Zatekla me je. Zatekla je mnoga druga lica iz svakodnevnice. Zatekla je mnogo više ljudi koji dosežu daleko izvan granica ovog grada. Sa sobom je donela hladni lahor koji je paralisao Trg slobode, Dunavski park, Tvrđavu i sve ulice koje se u tom potezu ukrštaju i prepliću međusobno.

Novi Sad doživljavam svojim gradom, u ličnim dokumentima vrši dužnost prebivališta. Od trenutka odabira kao naredne životne destinacije nakon grada Bođoša (prim. aut. Sombor), pokazao je sijaset razumevanja, tolerancije, nesebičnosti da se u njemu osećam pripadnim, jednakim među ostalima. Dovoljno strpljiv i dalje, za sve želje i ciljeve koje su još uvek nedosanjani. Naš prećutni sporazum ulazi u svoju 14. godinu.

Dugačak period i mnoštvo prilika da svakodnevno budem svedok užurbanih jutarnjih koraka, zvuka potpetica koji krase svaki pločnik za sobom ostavljajući mirise oslobođene iz staklenih bočica i uspavane dece koja nevoljno žure na prvi školski čas. To je bilo veoma izražajno u trenucima trogodišnje avanture kao žitelja Dunavske ulice. Na razglednicama svih naselja koja iz ptičije perspektive savršeno čine mapu ovog grada, poslednjih nedelja na poleđini nedostaje perforirana marka sa likom koju je uprava Pošte izabrala zaslužnom osobom meseca Marta. Te razglednice neće biti zakačene za panel od sunđera kod uličnih prodavaca nadomak katedrale i nešto nizvodnije, kod pozorišta. I toj paraleli nedostaju zvuci gitare i šapat violine dobro poznatih gradskih lica koja te po nepisanom pravilu uvek pogode melodijom kada prolaziš pokraj njih, na samom ćošku Gradske kuće. Kolektivni godišnji.

Preko noći, grad je počeo da reflektuje potpuno drugačiji obris u ogledalu. Dani su nedeljama unazad postali dva poluvremena utakmice bez prisustva publike, gde je konačan ishod u potpunosti u drugom planu, na semaforu iznad severne tribine su zakucane dve nule.

Noćna rasveta bez izduženih senki na tlu, izmeštena svakodnevnica, sveopšta prisutne nervoza koja se oseti u vazduhu, uz cvetanje Aprilskog proleća kao olakšicu, ovaj grad i dalje u sebi nosi svoj pitomi obris. Ljudi nas spajaju, oni su naši pokretači, ambicije, nepresušni izvor inspiracije. Ostati kući, težiti ka novim ali privremenim pozitivnostima – najmanje je što mogu učiniti za Novi Sad, toliko mu dugujem.

Činjenica apsurdnosti ali ujedno i jedini penicilin uz kojeg će se što pre ponovo koračati kroz Zmaj Jovinu u večernjim časovima sve do Dunavske na dve kugle u slatkom fišeku, kao što red korzoa zapoveda.

569
569

4 komentara na “Novi Sad, grad sa dva lica prethodnih nedelja”

  1. Avatar
    Ermina says:

    Obje priče su maštovite, međusobno vrlo različite, ali ih ipak povezuju određene zajedničke karakteristike…metaforične, pune opisa, usporedbi, asocijacija i simbolike. Svaka Čast!

    1. Milan Vraneš

      Zahvaljujem se na lepim rečima draga moja Ermina. Svakako da tvoje pohvale prijaju. Nastaviću da pišem za sebe a ujedno i za vas, osobe koji se pronalaze u svim tim rečima. 😊

  2. Avatar
    Igor V. says:

    Milane, druže moj, nisam do sada znao za ovaj tvoj dar… Povadio si, na trenutak, neke drage, usnule sličice iz memljivih fioka kredenca mojih uspomena. Hvala ti za to… I da…nastavi da neguješ sve svoje talente…

    1. Milan Vraneš

      Dragi Igore, siguran sam da u dalekoj Norveškoj postoje vapaji za Novim Sadom i da se uspomene evociraju mnogo lakše kada ti ovaj grad nedostaje. On je svima nama velika inspiracija. Hvala ti od srca druže moj! 😊

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *