Muzički zanos istrošenih pragova na četiri žice

Razlog upuštanja u vezu sa gitarom i mojim odabirom zašto baš ona, a ne neki drugi instrument, stanuje u periodu srednjoškolskih dana i letnjeg raspusta pred polazak u završni razred srednje škole. Park kojeg su okruživale zgrade, poput tribina fudbalskog stadiona u letnja predvečerja, bio je ispunjen akustikom gitare komšije koji je svirao toliko lepo, talentovano i homogeno, da sam se povremeno pitao da li je rođen sa njom u ruci. Njegov otac čika Mile,  to je nešto posle demantovao. Pesme koje su se mogle čuti, bile su pažljivo birane, po mojoj i po meri društva koje se bez slova poziva okupljalo, potpuno spontano.

Takva okupljanja postala su tradicija letnjih večeri naselja Selenča u Somboru te godine. Svako od nas radovao se sumraku znajući da će narednih par sati provesti u smehu, zbijajući šale i ponekad, onako mladalački posegnuti za gutljajem gorkog pića. Razloženi akordi tinjali su kroz vazduh, a moj nepomični pogled, bio je fiksiran na vrat gitare, pokušavajući da dokučim šta li on uopšte radi, kako proizvodi zvuk, u potpunosti sluđen i raspamećen. Maštajući da se gitara nalazi u mom naručju, na desnom kolenu, iz koje bi isto tako proizilazili zvuci poput njegovih. U tim trenucima, na gitaru sam počeo da gledam kao na simpatiju, merkali smo se. Krišom, kada nas niko nije gledao.

Poznanik čiji je ulaz zgrade gledao direktno na ulaz u kojem sam živeo, imao je gitaru koja dugo nije bila svirana. Znate već ustaljenu priču, roditelji te upišu u muzičku školu, a ti je naravno – nikada ne završiš, sve što ti u amanet1 ostane jeste instrument i kajdanka2. Bila je na prodaju. Eureka! U meni se stvorila želja da je nasledim, da uplovim u svet durskih i molskih akorda. Zamolio sam ga da je još neko vreme čuva u tmini plakara, na sigurno dok ne sakupim novac. Nepunih mesec dana od tog trenutka, desetak minuta pre ponoći ušao sam u stan, čvrsto je stiskajući za vrat. Trenutak u kojem pomislimo da je čitav svet naš.

Poput izraslih pramenova kojima je uveliko vreme da posete frizera i njena estetika je bila u sličnoj formi. Ali na njoj tada nisam primećivao mnogo odsustvo estetskog momenta. Sve što zavolimo na keca3 za nas je u tom trenutku savršeno, zar ne? Mane su u takvim situacijama neprimetne golim okom, ne postoje. Bila je to gitara kojoj su nedostajali prsti, sati sviranja, vidno zapuštena. Sa obrisima patine na metalnim pragovima. Zapostavljena do te mere, da su joj od dugogodišnjeg sna sva četiri godišnja doba u pomrčini plakara pukle dve žice, ali nema veze – četiri su još uvek bile tu, dobar prosek.

Već narednog jutra, zatvorio sam se u sobu i otpočeo intenzivnu, strastvenu vezu sa njom. Vezu koja će naredne godine dočekati svoje punoletstvo. U današnje vreme, resursi i znanje su svega na klik od nas. Tada, to nije bio slučaj. Kopirale su se i pisale reči pesama iznad pojedinih slogova i poput geodeta, precizno su se dodavale oznake odgovarajućeg akorda. I sve to na dve žice manje. Prva četiri meseca, dok se nisu stekli uslovi da se na nju postavi novi komplet žica, učio sam svakodnevno bez da sam primećivao da nešto nedostaje. Ovom prilikom se javno zahvaljujem ukućanima koji su bili primorani da prvih mesec dana izlažu svoj sluh čudnim tonovima koji su dopirali iz moje sobe. Tonovi, koji su nastojali da u celini deluju kao ispravan akord.

Zanesen letom, prvu pesma sa kojom sam se uhvatio u koštac, bila je od Kikija Lesendrića – “Rekla je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve” iz 1987 godine. Pesma, kojoj sam godinu dana stariji brat. I dan danas, mnogima nepoznanica (trk na Jutjub), budi sladunjave emocije na školske simpatije, topla preporuka. Izabrao sam nju zbog činjenice da se svira uz pomoć tri akorda, prostog, ali optimističnog ritma.

Narednog leta, dva meseca pred odlazak na studije, u istom tom parku zvuci gitare za društvo iz kraja bili su takođe prisutni. Samo što su te godine dopirali iz cilindrične rupe moje gitare. Uvežbanih par pesmica kako to obično biva za jednog početnika, ali neizmerna ljubav i energija koju sam želeo ljudima oko sebe da prenesem kroz izražaj pesme. Nailazio sam u tom periodu na dovoljno strpljenja i dobijao dovoljno podrške svakodnevnih posetilaca parka. To mi je dalo vetar u leđa, da se još više posvetim usavršavanju. 

Vremenom, repertoar se u laganom kasu širio. Svirke su trajale do sledećeg leta, do trenutka selidbe za Novi Sad. Tamo se sve nastavilo, samo u izmenjenom sastavu, sa nekim novim licima koje sam u međuvremenu upoznao i novim dvoranama za nastup uživo, koje Sombor nije posedovao, uz reku ili tvrđavu recimo.

Dobio sam od prijatelja poklon, svega nekoliko dana nakon što sam postao ponosni vlasnik prve gitare. Ušao sam u muzički niz. U pitanju je bila štampana pesmarica, zelenih korica sa preko petstotina pažljivo izdvojenih pop-rok pesama. Taj prijatelj, bio je nesuđeni gitarista, eto već drugi po redu, a ispostaviće se – u kraju ih je bio popriličan broj, nisu im se primili pelceri nota u notni sistem do kraja. Tada je mirisala na sveže mastilo, a danas miriše na pregršt ljudi kroz čije dlanove je paradirala. Pohabanih korica, razumljivo, zbog količine vremena koristi se i dan danas. Pridružio sam joj neke nove, ali ona će uvek biti “glavna”. Oplemenjena je. Gotovo na svakoj stranici hemijskom su ispisani datumi svirki, raznih povoda. Prisutni su i tragovi voska, od sveća koje su natapale papir usled sviranja u pomrčini na raznim lokalitetima i gradovima. Postalo je tradicija. Šta više, kasnije su se prvo upisivali datumi pa bi tek onda počinjali sa svirkom. A bilo ih je. Pamtim ih sve do jedne. I pamtiću naravno, sve one koje tek dolaze. Kako godine odmiču, ređe se događaju. Prazan hod između, dovoljan da ih se zaželimo na istinski način. 

Trenutno ih posedujem dve. Jednu, kao rođendanski poklon pre mnogo godina dok je druga dar od prijatelja iz detinjstva, trećeg u nizu nesvršenog učenika muzičke škole u ovom tekstu, baš su se zaređali. Čeka leto, kako bi doživela apgrejd4 i bila restauirana u potpunosti. Jedna boravi u stanu, druga u kancelariji. Gledam ih. Volim njihov oblik i odraz refleksije svetla koja se prelama od zaštitni lak. Pogled na njih, moja su zona komfora, toplina i blaženosti. Bez mnogo čega mogu da zamislim ovaj život. Zaista. Bez muzike i gitare, ne umem. Razumeće svako kome svakodnevnicu ispunjava sviranje, tačnije stapanje tela sa konturama instrumenta koji je predmet pažnje.

Bila mi je simpatija. Prerasla je u vezu. Sada je ljubav, partner za dva života. Desetak istrošenih kalendara posle, u kojima je sve vreme bila svijena u mom naručju – o našoj ljubavi više nemam dileme.
amanet1 – nasleđe
kajdanka2 – notna sveska
na keca3 – istog časa, trenutka
apgrejd4 – nadogradnja

280
280

2 komentara na “Muzički zanos istrošenih pragova na četiri žice”

  1. Avatar
    Ermina says:

    Sjajno “izbrusene” recenice koje stilizovano opisuju tu famoznu “moc gitare”. Ucinile su je tako zivom, da bih i pored svog antitalenta za bilo koji nacin sviranje, pozeljela “okinuti” po tim zicama :-). Vizuelno je sve snazno naglaseno, bas kao sto jedna recenica kaze: “Poput izraslih pramenova kojima je uveliko vreme da posete frizera i njena estetika je bila u sličnoj formi”. Citajuci pricu, kao da hodamo stazama razdoblja tvog zivota, koja otkrivaju ljubav prema gitari, muzici, pjesmi, mjestima, zivotu i svemu sto on sa sobom nosi. Nadam se da ce ovakvi tekstovi pronaci put do citaoca, jer prikazuju vedru stranu zivota, njegovu ljepotu, zanesenost, iskustva ogrnuta ljepotom uspomena. Cista desetka!!!

    1. Milan Vraneš

      Draga moja Ermina, hvala ti ponovo na lepim rečima i podršci. Zaista cenim tebe kao osobu i uvažavam svako tvoje mišljenje, bilo ono upućeno kao kritika ili kao pohvala. Nastavljamo dalje, uskočiću ti u inbox sa novim tekstom ovih dana! 😊

Leave a Reply to Ermina

Your email address will not be published. Required fields are marked *