Po koja misao, onako naglas…

Razredili smo se. Poput domaćina, koji na izmaku slavskog dana sam sebi tanji špricer, ne bi li mu put do jutra bio lakši za dva prsta banatskog rizlinga u odsustvu. Zagubili smo se. Poput neposlušne igle kompasa udaljenih planina, na raskršću svetova, koja fercera na nekoj, podmukloj frekvenciji, navodeći nas na stazu čije kote izostaju na karti. Udaljili smo se. Poput zidova koje smo podigli, možda i čitav metar više nego što smo trebali, po kojima niče bršljan i mahovina, a te cigle, pazarili smo na poček.Sve ređe bivamo Mi.

18.04.2021.
Milan Vraneš


Život neretko u naše ime poseti šalter ušuškan iza malog ovalnog proreza, pazari kartu i odredi destinaciju iz koje počinjemo sve iznova, bili mi na to spremni datog trenutka ili ne. Prođe godina, dve, decenija, dani prolaze a ljude iznova srećemo, upoznajemo. Neke naknadno poželimo da smo prilikom prvog susreta mimoišli, a neke naposletku zavolimo. Balans, kantar života. A ljudi prethodnih destinacija, njihovi pogledi, počnu da iščezavaju vremenom. Kao loše izveden letak u štampariji okupan suncem, u trajanju trećine leta. Na kraju isčeznu, gotovo sve njihove boje. S obzirom da je život brkati režiser, usidren u svoju “klik-klak” stolicu koji iznova korektorom menja scenario svakodnevnice, neki od tih pogleda dopru s vremena na vreme do nas. Sasvim nehotično. I počnu da stvaraju slike nekih, bezazlenih, dečačkih vremena, kada su dani mirisali na gradski bazen, ulicu lipa, Štrand i reviju kremi za sunčanje, a noći na krošnje glavne ulice, zelenila Fruškogorske ulice i parkova nadomak škola. Bude neke usnule uspomene koje su zaključane u jednoj od ladica prošlosti. Uspomene koje nam vremešnost i nova destinacija magle poput prozora u decembarskoj noći. Pogledi pređašnjih destinacija koji vrede, njima leto propraćeno razgaljenim suncem ipak ne oksidiše boje, oni se ispred nas predskažu, čak im decenija zidnih kalendara ne mogu ništa.

03.04.2021.
Milan Vraneš


List papira. Na njemu – sijaset reči. Čupkamo ga sa svih strana po malo, bacajući u nepovrat komadiće na kojima su poput kineskih kolačića sreće mastilom napisane reči: obzirnost, moralnost, skromnost, umnost, brižnost, skladnost. Na ostatku papira, ostale su reči: neobzirnost, nemoral, bahatost, površnost, nemar, nesklad. Grupisane tačno na sredini, kako bi se do njih došlo na kraju. Izgleda da su u odsustvu isčekivanja tog kraja, one u međuvremenu dodatno grupisale i stvorile pritisak na mastilo, sa ciljem da se na tom istom papiru još više otisnu, usidre i ustale. Nekada, papir je trpeo svašta, a od tada – taj isti papir, njegova sredina – postajemo mi sami.

02.04.2021.
Milan Vraneš


“Godina zbog koje naredne neće biti olako shvaćene, godina zbog koje ćemo u narednim više ceniti sitne, male običnosti koje smo godinama unazad usled užurbanosti svakodnevnice poturali vešto pod tepih.”

Milan Vraneš


“Dok pišem vreme staje, zvuke ne čujem. Samo misli koje naviru, i reči koje se gurkaju, ne bi li se našle već u prvom paragrafu.”

Milan Vraneš


“Dajemo psima naše slobodno vreme, raspoloživo mesto i višak ljubavi. Zauzvrat, psi nama daju sebe u celini – to je najbolja pogodba koju je čovek ikada sklopio.”

Milan Vraneš


“Od trena prizemljenja na tlo postojanosti, život nam je namenio po jednu kulu u formi neotpakovanog špila karata koji miriše na ofset štampu.”

Milan Vraneš