Kolosek sa kojeg se u daljini nazirala poznata senka

Bila je to železnička stanica na periferiji grada, na kraju dugačkog puta kojeg su krasile mlade topole sa krovom od biber crepa i belim mermerom koji je decenijama unazad bio sluga lakovanih cipela i visokih potpetica koje ga nisu štedele svojim užurbanim i tupim koracima. Na svojoj koži svakodnevno je dobijao podmukle udarce, svaki put kada bi se prepuni i nevešto vezani kofer sa pola metra visine obrušio na njega.

Sunce, zbog kojeg je bela boja prešla u svetlo oker iz kartonskog kolorita koji moleri uvek imaju u dzepu od svog po pravilu umazanog kombinezona. Za taj pločnik niko nije mario, a bio je centralni deo svakodnevnih dešavanja. Okrugli beli, gabaritni sat bele površine sa rimskim brojevima i dve crne kazaljke od kovanog gvožđa. Uvek sam se pitao da li se kazaljke planski prave od masivnih legura, da bi vreme nailazilo na otpor i teklo sporije. Činjenica da se nalazi na mestu koje označava u najvećoj meri mesto rastanka, siguran sam da su mnogi pre prvih suza i poslednjih zagrljaja na njega gledali sa velikim prezirom, poželevši u tim trenucima da upravnik stanice nikada nije izdao nalog za njegovo postavljanje.

Imajući u vidu da je leto na svom reveru imalo metalnu značku zabodenu blago asimetrično na kojoj je pisalo „V.D. godišnjeg doba“, rani suton, neshvatljivo i pre poziva da se pojavi, već je u dobroj meri bio prisutan na koloseku, stopio se sa šinama koje su i dalje bile poprilično ugrejane usled sunčanih manevara tokom vrelog popodneva osmog meseca po redu u ovoj godini. Kao da je taj isti suton sa sobom poveo jato svitaca i cvrčaka koji su češljali svoja krila nekoliko metara od poslednjeg koloseka.

Poslednje provere, kao pred otvaranje neke važne manifestacije, bile su izvršene. Čekala se samo ona da svojim sigurnim koracima stvori eho crnih baletanki duž predvorja, levo od biletarnice na kojoj je prozor kroz koji izlaze karte sa plavom ofset štampom na jeftinom papiru koji se u dodiru sa dlanovima počinje razlagati, a putnici ih poput staklenih epruveta nežno odlažu u novčanik, ne bi li bili sigurni da će kondukter uspeti da ih dešifruje.

Njena senka, kročivši na poslednji stepenik ulaska u predvorje, počela je da miluje svaki ćošak. Ramena, sve do nekoliko pedalja niže od kolena krasila je letnja lanena haljina razbacanih crnih tufni duž čitave figure. Pod okriljem noćnih fenjera zakačenih za sveže izlakirane drvene stubove, pramenovi njene duge, uredne kose stvarali su predivne nijanse mesinga u kombinaciji sa kasnom sortom kajsije. Na levoj ruci, koji pedalj dalje od srebrnog sata, imala je ručno izrađenu narukvicu od kože boje vanile, svedenu, diskretnu ali za mene ipak nemoguće neprimetnu. Na zadnjoj strani je imala žig sačinjen od osam brojeva, uz po tri tačke između njih. Kofer nije nosila, samo torbicu u obliku pisma. Prostor u koji može da spakuje sve svoje ambicije prevazilazi dozvoljene proporcije dozvoljenog prtljaga. Svaki segment na njoj bio je sačinjen od posebnosti, nastojanja i pitkosti. Dok se približavala, otpravnik u uštirkanom i školski opeglanom teget odelu, uz sveži imalin na cipelama, odavajući utisak da dolazi iz skladne porodice, pojavio se niotkuda, odlazeći do pruge da uz pomoć prostog mehanizma promeni tok pruge i odredi putanju narednog polaska. Škripa metala i lokomotiva čija viljuška je počela da se okreće dostižući radnu temperaturu bili su dovoljni signali da će do tog polaska u ovaj suton ipak doći, iako sam gajio nadu da je kojim čudom nesavesni radnik danas zaboravio da dostavi ugalj na stanicu. Nije, dostavio ga je za više polazaka.

Počeo sam da razmišljam koliko je tunela kroz koje treba da prođe, namećući joj tminu na oči. Da li će joj kosa koja je prilikom rastanka mirisala na jasmin poprimiti note belog čađavog dima koji će u naletima dopirati iz odžaka lokomotive do prozora kupea u kojem se nalazi? Da li će joj biti upućeni pogledi nelagodnosti od strane zalutalog putnika kojem umesto karte u unutrašnjem džepu uvek možeš pronaći srebrnu pljosku kojom pokušava da zavara sebe i prevari život besomučno tražeći spas u njoj, nebrojeno puta ponavljajući kako život koji mu je darovan nije darovan pravedno, misleći iznova da su takve konstatacije zanimljive ostalim putnicima koji su osuđeni da sa njim dele kupe.

Bila je nadomak mojih široko raširenih ruku i miris njene posebnosti citrusnih tonova u potpunosti me je opio, kada dobro poznat lavež veselog psa iz komšiluka, koji je pretpostavljam pozdravljao prolaznika koji je odlazio nevoljno u prvu smenu, dopreo je do mene. Dopreo je do prozora sobe, menjajući oktavu prodiravši kroz sitne ovalne zazore do napola spuštenih roletni nateravši me da se probudim sat vremena pre nego što su alarm i novo jutro to nalagali.

Njena imaginacija je samo deo privida unikatnosti kojom zrači na javi, daleko od šina i zvuka zahuktale lokomotive. Za to sam još jednom u nizu dobio potvrdu dok sam je polu sanjiv u blago sedećem položaju posmatrao kako spava i upijao metriku disanja koja se širila ujednačenim intenzitetom po krevetu. Duboki uzdah i trenutak kada osetimo kako nam spokoj guščijim perom zagolica dušu. I shvatimo da nam čak ni snovi ne mogu to ugroziti, i oni se svedu na klimav pokušaj.

265
265

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *