Kada predugo traje, i tišina nekako zazvuči

Nedelja. Tišina. Od fasade okolnih zgrada odzvanjaju zvuci escajga nedeljnog ručka, i šarenolikog spektra televizijskih programa, od starih domaćih filmova, preko vesti sve do muzičko-zabavnih programa, utišanih ali za ovu tišinu opet nedovoljno. Ti zvuci nisu do sada tako izražajno doticali krilo otvorenog prozora sobe.

Uslovi su savršeni za operski bariton. Bez upotrebe ozvučenja i provere mikrofona ustaljenom metodom “tup-tup”, mogao bi darovati par arija sa svog balkona. Čulo bi se siguran sam u svakom od četiri Limana ponaosob, sve do Štranda na kojem bi Dunav preuzeo dirigentsku palicu i darovao Petrovaradin i Sremsku stranu sa par vibrata.

Posedujem gitaru, godina proizvodnje nedokučiva. Stara 40 i kusur godina, toliko znam o njoj. Zvuk koji se probija iz rezonantne kutije je danas prodorniji nego inače. Bezbroj noći provedenih sa društvom u parkovima, na keju, tvrđavi, potkrade se greška usled pogrešnog hvata akorda, od pola tona, zanemarljivo. Što zbog mraka, ili nepažnje. I bude neprimetno. U ovoj tišini, to prelazi u falš.

Prija. Pod uslovom da se u potpunosti prebaciš na tu frekvenciju. Da se ispred mene nalazi papir na čijem zaglavlju bi pisalo “Ugovor” zaveden pod rednim brojem a sadržaj paragrafa garantovao da će tišina dolaziti svake nedelje u Novi Sad i raditi na niskom broju obrtaja, u leru – moj potpis bi se nalazio u desnom donjem uglu. Pri dnu strane ili na njenoj poleđini, tražio bih odredbu obično ispisanu presitnim bledunjavim fontom koja garantuje da će ugovor biti validan jedino u uslovima van svake vanrednosti. Obično takve odredbe predvidimo, kukajući posle pod izgovorom “nismo videli“. U ovom slučaju ona je ključna, bez opcije predvida.

Užurbanost svakodnevnice se nastanila u nama poslednjih godina. U skrivenoj pregradi duše, primirila se i plete mrežu nepravilnih putanja. Odvraća nas od unutrašnjeg mira kojem se vratimo tek kada u sebi ponovo zagolicamo male, zaboravljene stvari koje smo nekada činili. Kada mu se vratimo, shvatimo koliko nam je nedostajao. Mir, i sva ona razmišljanja od kojih smo se nevoljno odvikli, sitne dragocenosti koje nas čine nasmejanim a da pritom osmeh nije fizička kategorija nisu dokučivi bez jednog od glavnih začina. Poput prstohvata bibera da žuta supa bude baš potaman. Da, taj začin je tišina.

Nedelja. Tišina. Svako bira sam šta je ona – samoća ili sloboda.

512
512