Dve boje suštine uz koje spoznamo sve ostale

Svako od nas u sebi nosi kolorit koji ga definiše i čini jedinstvenim, poput nasumičnog rasporeda slova i brojeva registarskih oznaka. Ujednačenost crne i bele boje, njihova prisutnost u shvatanju života i svakodnevnog izražaja, duboko je usađena u moju bit. U meni stanuje uverenje da je poslednji dan januara u godini koja se i danas pamti po Pripjatu i Ukrajini osvanuo uz budnu pažnju analognog aparata. Film se razvio u apsolutnom negativu usadivši mi gen monohromatske skale. Za veliki otvor blende i belinu koja je prodirala kroz objektiv, zadužen je bio sneg na izmaku – brojao je sitno. Bio je i sam svestan da se neće u velikoj meri nagledati februara. Mrki sumrak ofarban nijansom antracita, gotovo je bio na ciljnoj ravnini treće smene. Uz toplinu tučanog radijatora i izostanka prve kafe, uspeo je da se uspava i na taj način oslobodi jutro od nultog časa, bez sankcije u vidu neopravdanog izostanka.

Štafelaj, ulje na platnu. Na njemu crna boja nasumičnih pokreta ruke slikara iz pozne renesanse. Gotovo svim ostalim bojama čvrsto mogu da zavrnem čep i sklonim ih u zabačeni kutak ateljea. Neke od zemljanih nijansi istiskam po obodima mesingane tabakere klik mehanizma, koju odlažem u džep od sakoa čuvajući ih za retke, svečarske i posebne prilike.

Svetu koji se događao decenijama pre mog rođenja svedok sam bio posredstvom crno belih filmova kojima su smetnje u vidu pucketanja slike usled vremešnosti samo osnažile utisak autentičnosti. Prostota kadrova bez suvišnih detalja, načičkane scenografije, strogog akcenta na odnos i dijalog ljudi. Emotivna pisma, neretko osvežena mirisima parfemom na pumpicu adresirana su i poslata kasom dva uredno upregnuta lipicanera, na krovu kočije u drvenom sanduku među ostalim pismima. Putovala bi ponekad toliko dugo da bi mirisi utisnuti dva prsta uvučeno uz poslednji paragraf unutar koverte u potpunosti isčezli. Primalac bi ih ipak nakon dužeg vremena sa nestrpljenjem isčekivao ispred kuće, cupkajući lakovanom cipelom o kaldrmu, nadajući se da će u daljini okolnih ulica začuti odjek zvuka srebrnih potkovica. I pored tolikog čekanja, isčekivanja, vremena je bilo dovoljno za razliku od danas. Sve osetnija, prozirnija granica strpljenja ne usporava precizni hod sekundare na satu, šta više – čini je nervoznijom i zbog toga ona iz obesti i prkosa preskače segmente brojčanika.

Današnjica nam u dubokom tanjiru servira blještavilo i zapostavlja dva sastojka koja čine osnovu svega, bez kojih je teško dokučiti neophodni balast kao temelj objekta na kojem će se kasnije izlivati ploče za etaže. Neimari današnjice, praćeni trendovima visokogradnje svoje projekte definišu i realizuju sve učestalijom metodom – od crepa naniže. Takva zdanja izađu iz mode i pre nego što nova budu zvanično na snazi u službenom glasniku. Prolaznost i površnost su dva karaktera drečavih boja sa kojima se svakodnevno mimoiđemo na korzou, po sporednim ulicama, duž čitavog grada sve do njegovih oboda uz želju da pogled skrenemo udesno, pod tupim uglom, čuvajući bistrinu oka za mirnije tonove koje srećemo sve ređe. Đonovi njihovih cipela poseduju zadebljanja koja se trenjem o asfalt brže troše.​ Neretko preskaču i po nekoliko stepenika odjednom misleći da će na taj način ušparati na vremenu i skratiti sebi put do ciljne ravnine.

Nove boje, skrivene nijanse i dalje se otkrivaju, ponuda u lepezi uzoraka koju propustimo kroz prste prilikom krečenja svakog dana je šira. Sve češće se stapam sa sekvencama filmova koji se čuvaju u metalnim kutijama po prašnjavim arhivama bioskopsih ostava. Naročito onih predratnih. Bez scenarija u rukama i šminke na setu – nipošto kao glumac. Isključivo kao sugrađanin tog doba i vremena u kojima je odnos boja bio pažljivo doziran, a sekundara na satu išla ujednačenim koracima.

Crna i bela ma šta god rekli – nikada ne izlaze iz mode.

621
621

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *