Bezbrižni mirisi jeseni nasleđeni iz školskih dana

Jesen. Favorit iz plejade godišnjih doba. Još od vremena srednjoškolskih dana, sve do danas, ostala je lider na tabeli prvenstva u kojem se iznova nadmeću četiri takmičara. Slike tog vremena i posle mnogo godina prisutne su u periodu kada u kalendaru dolazi do preloma septembra u naredni mesec, negde na samoj margini.

Ulazilo se u poslednju nedelju prvog meseca nove školske godine. I dalje je trajalo upoznavanje sa novim profesorima i predmetima trećeg razreda Tehničke škole u Somboru. Nakon što se zvono oglasi po šesti put, nestrpljivo zatvaram torbu, dok kraći pogled kroz prozor učionice dobija odgovor da predvečerje nije prečulo budilnik. Uz torbu na jednom ramenu, kako je tih dana bilo u modi, izlazim kroz glavni ulaz sa kojeg se nazire prostranstvo gradskog trga u neposrednoj blizini.

Na njemu svake godine po ustaljenoj semi i u samom epicentru bio je stacioniran omaleni gospodin sa rukavicama bez prstiju, naizgled do pola štrikanim. Na vešt način, uz pomoć plave improvizovane pećke na bukova drva i mirisom pečenog kestena, u potpunosti je sluđivao svakog ko se obreo u nameri da iskoristi kaldrmu trga kao prečicu, sa željom da za nekoliko koraka sačuva đon obuće do svojih krajnjih odredišta i ušpara zrno dragocenog vremena. Ako bi neki prolaznik pokušao da ga zaobiđe lagani zvuk žarača razbuktao bi vatru koja je još intenzivnije širila miris sadržaja ispod blago odškrinutog poklopca, razoružavši ga u potpunosti. Ne bi mu preostalo ništa drugo nego da izvadi novčanik iz jakne i dobije pola litre u beloj papirnoj kesi. Miris pun mističnosti, slabosti, zbog kojeg su maleni braon klikeri jedan od sinonima ovog godišnjeg doba. Uz pauzu trajanja malog odmora, upijao bih mirise iznova i nastavio dalje.

Sam obod trga bio je na međi četiri pravca koja su vodila do kuće. Obično tokom školske godine birao sam pravac koji je uvodio u Dositejevu ulicu u kojoj se nalazi Gimnazija “Veljko Petrović”. Saborci iz moje smene birali su uvek taj pravac u nadi da će im prilikom prolaska pored nje biti darovan pogled od strane zanosnih gimnazijalki sa prirodnog smera, kojima se zvono takođe ​dogodilo po šesti put, u isto vreme – savršena anticipacija. U tom periodu moj pravac diktirao je korake kroz drugu ulicu, blago izokola, do koje su me pratili mirisi šarenolikog ogreva iz taze servisiranih dimnjaka, posao koji su obavljale osobe sa uvrnutim dugačkim četkama zbog kojih se hvatamo za dugme istog časa kada ih spazimo.

„Lipova ulica“ nije dobila naziv slučajnim ili, još gore, nelogičnim odabirom u opštini, kao što je to neretko slučaj. Nije nosila simboliku ruske književnosti, osvajača ili palih boraca iz jednog od ratova. U ranu jesen, izgledala je bajkovito. Krošnje, koje su decenijama rasle sa parne i neparne strane, formirale su gotovo tunel iz težnje sjedinjenosti. Pričaju da se različitosti ne privlače. Za ulice to ne važi. Njihove različitosti i plave metalne pločice belih brojeva formiraju celinu. Leti, kada sunce pristigne tačno u podne, skidanje sunčanih naočara prilikom koračanja kroz nju bilo je obavezno, dok tokom dana, uz prisustvo oblačnosti, sretale su se neretko i baterijske lampe. Lokalni akademski slikar, sa sertifikatom specijaliste za godišnja doba, otpočeo je radove na terenu. Služio se najplemenitijom oker nijansom. List po list. Mnoge je usled jeseni u odmakloj fazi ipak poštedeo, dao im je još vremena da šire notu svog specifičnog parfema. Čaj proistekao iz te ulice – bio je na ceni.

Da li su mirisi proistekli iz cvrkuta poluoguljene ljuske kestena, poslednjeg zova lipe ili bukovog ogreva zaista razlozi što ovo doba godine uvek u meni probudi mirise srednjoškolskih dana, ili činjenica da sam već tokom prve večeri izmenjene maršute do kuće, na ćošku sa narednom ulicom fokusirao pogled na prozor u kojem se iza zavese i upaljenog svetla nazirala vitka silueta duge kose? Pomalo stidljivo i radoznalo provirila je kroz gusto tkanje zavese ne bi li osmotrila siluetu koja je sa druge strane stajala naslonjena na hrapavi zid komšijske kuće, tik uz poslednju krošnju lipe.

Silueta, koja je i posle te jeseni ostala razlog ostanka na istom pravcu do kuće, čitavog polugodišta, sve do januarske zime.

472
472

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *